TOP STORIES back to homepage

Šta je „održiva zajednica“? Šta je „održiva zajednica“?(0)

Termin „održiva zajednica“ često je definisan jedinstveno za svaku zajednicu, na osnovu njihovih pojedinačnih interesa, potreba i kulture. Najveći broj definicija održive zajednice usresređuje se na dugoročno integrisani sistemski pristup, na zdrave zajednice, i pitanja kvaliteta života pri tome adresirajući ekonomska, društvena i pitanja životne sredine. Koncept prepoznaje da su pitanja ekonomije, društva i životne sredine istovremeno i nezavisna i međusobno povezana. Da bi istakli važnost razmatranja i usklađvanja ovih pitanja, mnogi koriste analogiju tronožne stolice. Same noge predstavljaju ekonomsku, društvenu i komponentu životne sredine a sedište stolice predstavlja samu održivost. Dovoljno je da jedna od ovih nogu nije zdrava, stolica se urušava i održivost ne može biti dostignuta.

Ekonomska pitanja uključuju dobre poslove, dobru zaradu, stabilan biznis, odgovarajući tehnološki razvoj, razvoj poslovanja, itd. Ukoliko zajednica nema jaku ekonomiju, sigurno je da ne može biti zdrava niti održiva na duži vremenski period.

Sa stanovišta životne sredine, zajednica može biti održiva jedino ukoliko ne degradira svoju životnu sredinu ili ne upotrebljava iskoristive resurse. Pitanja životne sredine uključuju i zaštitu ljudskog i zdravlja životne sredine; zdravlje ekosistema i staništa; smanjenje i/ili eliminaciju zagađenja vode, vazduha i zemljišta; obezbeđenje zelenih površina i parkova za divlje životinje, rekreaciju, i druge upotrebe; upravljanje ekosistemima; zaštitu biološke raznolikosti (biodiverziteta); itd.

Zajednica, takođe, mora imati u vidu i društvena pitanja. Ukoliko zajednica ima značajne društvene probleme, poput rasprostranjenog kriminala, ona ne može biti ni zdrava ni stabilna duži niz godina. Štaviše, takva zajednica najverovatnije neće biti u stanju da adresira druga važna pitanja zajednice, poput problema životne sredine, s obzirom da je prezauzeta svojim društvenim problemima. Društvena pitanja adresirana u stremljenjima ka održivosti zajednice uključuju obrazovanje, kriminal, ravnopravnost, posebne probleme zajednice, javne građevine, duhovnost, itd.

Šta je održivost? Šta je održivost?(0)

Nesporazumi postoje oko preciznog značenja termina „održivost“. Termin se upotrebljava u različitim kontekstima, uključujući razvoj, gradove, poljoprivredu, ekonomiju, tehnologiju, životnu sredinu, građevine, itd. Konfuzija oko značenja ovog termina rezultat je njegove upotrebe u različitim kontekstima u kojima se obično i različito definiše. Najčešća početna definicija ovog termina je u kontekstu razvoja. Održivi razvoj onako kako ga definiše Komisija Ujedinjenih nacija za životnu sredinu i razvoj (tzv. Bruntland komisija) u izveštaju iz 1987. godine podrazumeva razvoj koji potrebe sadašnjosti ne pretpostavlja mogućnosti sledećih generacija da zadovoljavaju svoje potrebe.

Takođe, „održivi razvoj“ u pojedinim slučajevima nosi i negativnu konotaciju s obzirom da je pre često korišćena i povezivana sa razvojem svih drugih država, pre nego SAD. Takođe, pojedini su mišljenja da upotreba reči „održivost“ prenaglašava pitanja ekonomije. Štaviše, termin „održivi razvoj“ ne neophodno prepoznaje važnost lokalnih zajednica. „Održivi razvoj“ obično se definiše tako različito iz razloga njegovog fokusa na smisao zajednica i njihovih važnosti. Gradovima širom SAD pre su uobičajeni termini „održivi gradovi“ ili „održive zajednice“. Od kada su ruralna područja, mali gradovi i predgrađa počela da primenju projekte održivosti termin „održive zajednice“ sve češće je u upotrebi.

Zašto je recikliranje važno? Zašto je recikliranje važno?(0)

Recikliranje donosi kako ekonomske dobiti tako i dobit u smanjenju zagađenja. Upotrebom reciklata štede se prirodni resursi i štedi energija. Reciklaža stvara manje zagađenja vazduha i vode nego primarna proizvodanja sirovina. Recikliranjem se štedi prostor za deponovanje, stvaraju se nova radna mesta u preduzećima koja se bave prikupljanjem, proizvodnjom i distribucijom sekundarnih sirovina, štede se novci i čuvaju biljna i životinjska staništa.

Nedavno je potvrđeno da je potrošnja energije za proizvodnju materijala iz sekundarnih sirovina nastalih procesom recikliranja znatno manja od one koja se koristi za dobijanje materijala iz ruda u primarnoj proizvodnji, tako se 95% potroši manje energije za proizvodnju aluminijuma, 80% za magnezijem i olovo, 75% za cink, a 70% za bakar. Metali se mogu više puta reciklirati, a da pritom zadrže sva svoja svojstva stoga se, s obzirom na čuvanje ruda ono smatra najvažnijom aktivnošću za održivu budućnost metalnih proizvoda.

Recikliranje smanjuje otpad na deponijama i tako smanjuje cenu odlaganja kao i potrebu krčenja novih zemljišta za nove deponije. Raspad otpada propraćen je proizvodnjom štetnih gasova i procednih voda na deponijama koje uzrokuju zagađenje vazduha i vode.

Recikliranje doprinosi smanjenju emisije gasova staklene bašte povezane sa eksploatacijom ruda i proizvodnjom materijala. Osim toga, recikliranje i kompostiranje smanjuje emisiju gasova staklene bašte koji bi nastala na deponijama prilikom ispuštanja metana CH4 i ostalih gasova staklene bašte. Na primer, u SAD povećanje recikliranja i kompostiranja sa približno 8 miliona metričkih tona, ili 8% u 1974. godini, na više od 53 miliona metričkih tona, ili 27% u 1997. godini izbegnuto je ispuštanje više od 3,2 miliona metričkih tona ekvivaletnog ugljenika MMTCE (jedinica za merenje gasova staklene bašte) godišnje. Ovi rezultati uključuju emisiju gasova staklene bašte iz sakupljanja materijala, separacije, tretmana (u slučaju kompostiranja) i prevoza do objekata prerade.

Reciklaža Reciklaža(0)

Recikliranje (recycle) uključuje obradu korištenih materijala (otpada) u nove proizvode kako bi se sprečilo rasipanje potencijalno korisnih materijala, smanjila potrošnja sirovina, smanjila upotreba energije, smanjilo zagađenje vazduha (iz procesa spaljivanja) i zagađenja voda (od deponovanja).

Recikliranje je ključna treća komponenta modernog upravljanja otpadima. Ona pored revitalizacije (reduce) i ponovnog korišćenja (reuse) čini osnovnu hijerahiju upravljanja otpadom tzv. 3R, hijerarhiju smanjanja količine otpada po redosledu važnosti. Iako je, u Evropskoj Uniji od 2008. godine, Okvirnom direktivom o otpadu (Directive 2008/98/EC on waste) hijerarhija otpada proširena na pet komponenata: revitalizaciju, ponovno korišćenje, reciklažu, oporavak (recovery) i zbrinjavanje (disposal), važno je napomenuti da je sam cilj hijerarhije otpada izvući najviše praktične koristi od proizvoda i ostvariti minimalizaciju otpada.

Recikližni materijali uključuju mnoge vrste stakla, papira, metala, plastike, tekstila, i elektronike. U strogom smislu, recikliranje materijala se preduzima kako bi se proizvela sirovina za proizvodnju. Međutim, to je često teško ili previše skupo, pa recikliranje mnogih proizvoda ili materijala uključuje i njihovo ponovno korišćenje u proizvodnji različitih drugih materijala ili proizvoda. Recikliranje se preduzima i zbog spašavanja određenih materijala iz složenih proizvoda, bilo zbog njihove vrednosti (npr. olovo iz akumulatora), ili zbog svoje opasne prirode (npr., uklanjanje žive).

Na pitanje da li je recikliranje ekonomski opravdano postaje različiti odgovori. Lokalne zajednice u razvijenijim državama vide budžetsku korist od sprovođenja programa reciklaže, uglavnom zbog smanjenja troškova deponovanja. Međutim postoje i procene poput one kada je danski Institut za procenu uticaju na životnu sredinu 2004. godine zaključio da je spaljivanje, ipak, najekonomičnija metoda za odlaganje ambalaže pića pa čak i onih napravljenih od aluminijuma [21].

Svakako, određeni uslovi moraju postojati kako bi reciklaža bila ekonomski isplativa i ekološki efikasnija. To uključuje odgovarajući izvor reciklata, sistem za izdvajanje reciklata iz otpada u blizini mesta sposobnog za preradu tog reciklata, te potencijal potražnje za reciklirane proizvode. Ova poslednja dva uslova se često previde, bez tehničko tehnološkog sistema reciklaže i potražnje na tržištu za sekundarnih sirovinama dobijenim reciklažom, recikliža je nepotpuna, i postaje zapravo samo “kolekcija”.

Trgovina materijalima nastalim reciklažom takođe je raznovrsna. Pojedine zemlje trguju sa neprerađenim reciklatima, i pored brige većine drugih zemalja da je krajnja sudbina tih reciklata nepoznata i da oni završavaju ne deponijama umesto da se prerađuju. Tako se tvrdi da u Sjedinjim Američkim Državama, od 50 do 80% računara namenjenih za reciklažu se zapravo ne reciklira. Dok je poznato da je Kina do sada ilegalno uvozila elektronski otpad, i kasnije ga rastavljala i reciklirala kako bi obezbedila monetarnu korist, ne vodeći računa o zdravlju radnika ili nastale štete po životnu sredinu. Iako je kineska vlada zabranila ove prakse, činjenica je da je njih teško iskoreniti.

Što se tiče cena reciklata značajno je napomenuti da su one u 2008. godini pale pre njihovog skoka u 2009. godini. Karton je prosečno plaćan oko 62 €/toni u periodu od 2004. do 2008, zatim mu je cena pala na 22€/toni, da bi dostigao cenu maja 2009. godine od 69 €/toni. Cena PET plastike je sa 182 €/toni, pala na 87 €/toni da bi dostigla 2009. godine cenu od 227 €/toni.

Održiva potrošnja i proizvodanja (OPP) Održiva potrošnja i proizvodanja (OPP)(0)

Održiva potrošnja i proizvodanja (OPP) holistički je sagledana perspektiva društva i ekonomija usklađena sa ciljevima održivosti. OPP možemo definisati kao: “proizvodnju i upotrebu dobara i usluga na način koji odgovara zadovoljenju osnovnih potreba i obezbeđenju boljeg kvaliteta života, minimizirajući upotrebu prirodnih resursa, toksičnih materijala i emisiju otpada i zagađivača tokom čitavog životnog ciklusa tako da se ne ugrozi zadovoljenje potreba budućih generacija”, Ministarstvo životne sredine Norveške, 1994. godine.

Termin održiva potrošnja i proizvodanja (OPP), prvi put upotrebljen u internacionalnoj Agendi 21 (na Samitu u Rio de Ženeiro, 1992.), za identifikaciju neodrživih obrazaca proizvodnje i potrošnje kao glavnih uzroka neprekinutog pogoršanja životne sredine u svetu.

Nakon toga, Samit u Johanesburgu 2002. godine pozvao je na planiran desetogodišnji razvoj programa u cilju podrške nacionalnih i regionalnih inicijativa kako bi se ubrazalo dostizanje održive potrošnje i proizvodnje.

U cilju razvoja programa zacrtanog u Johanesburgu, “Marakeš proces” je pokrenut na međunarodnom eksperstkom sastanku održanom u Marakešu, u Maroku, 2003. godine.

Sledeći sastanak eksperata sa ciljem koordinacije napora ka održivoj potrošnji i proizvodnji održan je u Kosta Rici 2005. godine, a kasnije u Stokholmu, 2007. godine.

Četvrti međunarodni ekspertski sastanak planirano je da se održi 2009. godine, međutim nakon dva odlaganja 2009. i 2010. godine, održan je u Panami, januara 2011. godine.

Svakako jedna od važnijih preporuka proisteklih iz pomenutih međunarodnih ali i održanih regionalnih sastanaka Marakeš procesa jeste razvoj nepropisanog uputstva za podršku implementacije nacionalnih OPP programa i akcionih planova koji možete pogledati ovde. Ovo upustvo razvilo je UNEP i ono obezbeđuje praktične korake za razvoj i monitoring nacionalnih OPP akcionih planova i indikatora kako bi se pratio progres prema OPP. Upustvo, takođe, istražuje mogućnosti uključivanja OPP-a u postojeće nacionalne politike poput strategije održivog razvoja i strategije smanjenje siromaštva. Ono ilustruje studije slučaja pojedinih razvijenih i zemalja u razvoju koje su već institucionalizovane nacionalne OPP programe.

 

Contacts and information

„Centar za održive zajednice“, nevladina je organizacija sa sedištem u Novom Sadu čiji je cilj zaštita životna sredine, održivi razvoj, promocija održive proizvodnje i potrošnje, univerzalnih ljudskih prava, dobrobiti za životinje i prava potrošača.

Social networks

Most popular categories

Buy This Theme
© 2011 Gadgetine Wordpress theme by orange-themes.com All rights reserved.