News back to homepage

OPP – Postavljanje temelja za akciju OPP – Postavljanje temelja za akciju(0)

Održiva potrošnja i proizvodnja (Sustainable consuption and production /SCP/) stavljena je na političku agendu 1992. godine na Konferenciji za razvoj i zaštitu životne sredine Ujedinjenih Nacija u Rio de Ženeiru. Globalno, politički okvir aktivnosti za održivu potrošnju i proizvodnju zasnovan je na obavezama preuzetim na Svetskom samitu u Johanesburgu 2002. godine i Marakeš procesu pokrenutom 2003. godine. Strategija EU, Sustainable Development Strategy iz 2006. godine, identifikuje održivu potrošnju i proizvodnju kao jedan od sedam najvažnijih izazova, tako da se u EU sada razvija Akcioni plan za održivu potrošnju i proizvodnju. Važnost održive potrošnje i proizvodnje prepoznana je i okviru procesa Environment for Europe.

U Kijevskoj deklaraciji, 2003. godine, Ministri za zaštitu životne sredine podvukli su: .
.. važna je primena obrazaca održive potrošnje i proizvodnje i ohrabrivanje regiona, subregiona i zemalja za, gde je to moguće, pokretanje programa da ubrzaju ovaj proces.

Održiva potrošnja i proizvodnja definisana je kao:
…holistički pristup minimiziranja negativnog uticaja na životnu sredinu putem produktivnih-potrošačkih sistema u društvu. Održiva potrošnja i proizvodnja imaju za cilj maksimalizaciju efikasnosti i efektivnosti proizvoda, usluga, investicija tako da potrebe društva se zadovoljavaju bez negativnog uticaja na mogućnost zadovoljavanja potreba budućih generacija. (Norveško ministarstvo za zaštitu životne sredine, 1994).

Koncept održive potrošnje i proizvodnje zasnovan je na tri stuba održivosti: ekonomiji, društvu i životnoj sredini. Društvena dimenzija ovog koncepta vodi računa o jednakosti u i između generacija, kao što vodi brigu o zaštiti potrošača. Ekonomska i dimenzija zaštite životne sredine opisana je u Kijevskoj deklaraciji kao „razdvajanje ekonomskog rasta od degradacije životne sredine putem promocije, istovremeno, i ekonomskog rasta i zaštite životne sredine.

Sama održiva potrošnja је termin koji obuhvata velik broj pitanja i to: zadovoljenje potreba, unapređenje kvaliteta života, poboljšanje efikasnosti, povećanje upotrebe energije iz obnovljivih izvora, minimiziranje otpada. Ona sadži persektivu životnih ciklusa uz brigu o dimeniziji jednakosti. Centralno je pitanje kako integracijom ovih sadržilaca obezbediti iste ili bolje usluge i za sadašnje i buduće generacije, istovremeno, neprekidno smanjujući štetu po životnu sredinu i rizik po ljudsko zdravlje.

Stoga je ključno pitanje do koje mere neophodno poboljšanja kvaliteta životne sredine može biti dostignuto zamenom efikasnijih i manje zagađujućim dobrima i uslugama (obrasci potrošnje), a do koje redukcijom količine upotrebljavanih dobara i usluga (nivoi potrošnje). Politička realnost u demokratskim društvima je takva da će biti mnogo lakše promeniti obrasce potrošnje nego veličinu potrošnje, iako oba pitanja treba da budu adresirana.
U osnovi savremenog razmišljanja o održivoj potrošnji je sve veća svest da reforme nacionalnih ekonomskih politika koje obezbeđuju dobra i usluge moraju da sadrže i troškove zaštite životne sredine kao i da se što više stimulišu obrasci održive potrošnje i proizvodnje. U isto vreme, države sveta nastavljaju da povećavaju svoje prihode i bruto nacionalne dohotke. Moguće je da se povećavaju prihodi uz istovremeno smanje upotrebe resursa. Iako, ostaje rizik da će povećanje obima potrošnje biti važnije od unapređenja energije i povećanja efikasnosti.

Biće i situacija u kojima će se mogućnosti za ekonomski rast naći u konfliktu sa pravcem održive potrošnje. Svi treba da budu svesni takvih konflikata. Ali, ako treba da se dostigne održiva potrošnja, od velike je važnosti da se u ovakvim slučajevima održivost stavi na prvo mesto.

Postavljanje temelja za akciju

Međunarodni koncenzus za promenu obrazaca potrošnje i proizvodnje nedvosmisleno je pokazan. Napori u okviru programa međunarodnih aktivnosti zahtevaju osnivanje snažne osnove podrške politika primene obrazaca održive proizvodnje i potrošnje, a posebno je neophodno:
– objašnjenje globalnih, regionalnih, nacionalnih i lokalnih napora za potrošnju i proizvodnju poput planiranja ekoloških kapaciteta. Priroda i skala ekoloških problema nastalih pojedinim obascima i obim potrošnje trebaju da budu poznati.- veća tačnost u definisanju ključnih koncepata, kao i u razdvajanju nivoa, obrazaca i distribucije potrošnje.- veće razumevanje socijalnih, demografskih, ekonomskih, etničkih, kulturnih i tehnoloških upravljača obrazaca potrošnje.- povezivanje akcija na mikro-nivou (na primer pristup životnih ciklisa proizvodnog menadžmenta) sa analizom upotrebnih kapaciteta na makro-nivou.

Povezivanje proizvodnje sa potrošnjom

Dostizanje obrazaca održive proizvodnje i potrošnje, globalno, zahteva jasnu strukturnu promenu na duži rok. Znatni napori već su preduzeti od strana vlada, radnika, biznisa i nevladinih organizacija za dostizanje održiljivijih obrazaca proizvodnje. Nove mogućnosti za poboljšanje životne sredine omogućene su stavljanjem akcenta na potrošnju. Ovaj pristup zasnovan je na uticaju na odluke koje se donose u toku životnog ciklusa određenog dobra ili usluge od strane građana, industrije i vlada, tako da šteta životnoj sredini se progresivno smanjuje na nivo i u okvir prirodnih granica. Cilj je povećavati izbor krajnjem kupcu – bilo da su to pojedinci, kompanije ili javna preduzeća – da imaju mogućnost izbora održive potrošnje.

Evidentno je da mnogi zabrinjavajući trendovi po životnu sredinu su u velikoj meri rezultat miliona pojedinačnih životnih odluka. Ali ne treba gubiti iz vida da fokus na krajnjem kupcu ne menja osnovnu podelu odgovornosti različitih aktera. Vlade treba da obezbede preklapanje okvira podrške, infrastrukturu, regulacije i vodstvo koje će omogućiti drugim akterima da preuzmu sosptvene odgovornosti za svoj deo lanca od proizvodnje, potrošnje do odlaganja. Biznis sektor najodgovorniji je da upravlja životnim ciklusima dobara i usluga koji obezbeđuje na način da se ne šteti životnoj sredini. Javna preduzeća i biznis, pored toga, koriste velike količine energije i prirodnih resursa, uz to generišući ekvivalentan nivo zagađenja i otpad. Na same potrošače, na njihove odluke, mnogo utiču reklame i drugi ekonomski i strukturalni mehanizmi kontrole koje imaju biznis i vlada.
Da bi bila uspešna, akcija promene obrazaca krajnjih kupaca zahteva efikasnu podršku, adekvatne i dostupne informacije, dostupne alate, sisteme društvene podrške i kulturne norme koje nagrađuju obrasce održive potrošnje.

Vlade

Akcije od strane upravljača na lokalnom, nacionalnom i međunarodnom nivou važne su da odabiraju adekvatne obrasce prema zahtevima, stoga su ključne za dostizanje održivosti. Izazov za vlade je da postignu stvarne sinergije u kombinovanju različitih tipova instrumenata da bi promenili zahteve.

Vlade imaju centralnu ulogu u korekciji tržišta kroz donošenje uredbi, društvenih i ekonomskih instrumenata. Istovremeno, vlade trebaju, takođe, da vode korekcije i svoje ekonomske i sektorske politike da bi obezbedile da subvencije koje obezbeđuju ne podržavaju neodržive obrazce potrošnje i proizvodnje. Kao glavni potrošač, javna preduzeća mogu pomoći u oblikovanju tržišnih uslova primenom ekoloških kriterijuma i ciljeva u svojim nabavkama, obezbeđivanju usluga i administrativnim aktivnostima.

Lokalne samouprave

Mnoge lokalne samouprave su donele sopstvene lokalne planove u skladu sa Agendom 21 u kojima integrišu pitanja zaštite životne sredine sa razvojnim pitanjima u svojim sredinama. Kao deo ovog procesa, održiva potrošnja može biti osnaživana sledećim akcijama:

Lokalne samuprave kao potrošači

  • uzimaju u obzir kriterijume i ciljeve za zaštite životne sredine u javnim nabavkama, obezbeđenju usluga i administracije.

Unapređenje razumevanja i analize

  • Promocija edukacije i informativnih programa koji pomažu promeni životnih stilova u svim segmentima društva, posebno usmeravajući ih na omladinu.

Primena alata za promenu ponašanja

  • Koristiti mehanizme planiranja upotrebe zemljišta i obezbediti lokalne usluge na način da podržavaju promene životnih stilova (na primer planirane politike za smanjenje rastojanja i zavisnosti od energetski zahtevnog transporta).
  • Obezbeđenje dostupnih sadržaja za separaciju kućnog otpada kao i kompostiranje organskih otpadaka, unapređenje dostupnosti i kvaliteta informacija o kućnom otpadu.
  • Razmisliti strategije lokalnog razvoja u saradnji sa lokalnim biznisom, zajednicama i nevladinim organizacija u cilju podstreka održive potrošnje i proizvodnje.
  • Promocija lokalnih usluga koje imaju neznatan uticaj na životnu sredinu.
  • Preispitati lokalne takse i potraživanja (na prime za vodu i otpad) u skladu sa punom cenom očuvanja životne sredine.

Monitoring, evaluacija i preispitivanje performansi

  • Usvajanje specičnih ciljeva i upotreba indikatora za monitoring promene u potrošnji i proizvodnji istovremeno i svih sektora u zajednici.

 

Nacionalne vlade

Nacionalne vlade imaju širok spektar važnih odgovornosti, uključujući postavljanje analitičkih i političkih okvira za održivu potrošnju (uključujući dinamičke tržišne uslove), ustanovljavanje efikasnih stimulansa, infrastrukture i informacije koje omogućuju potrošačima izbor održive potrošnje, prednjačenje kroz politike javne nabavke, i upotrebu indikatora u cilju merenja progresa. Sledeća osnaživanja javnih politika treba da bude preduzeta:

Vlade kao potrošači

  • Utiču na sveobuhvatne zahteve za dobra i usluge kroz usvajanje ekološke strategije za politike nabavki i obezbeđenje usluga i administracije.

Unapređenje razumevanja i analize

  • Pokretanje procesa otvorenih razgovara u cilju generisanja zajedničke vizije održive potrošnje, zasnovane na aktivnoj participaciji različitih segmenata društva.
  • Preispitivanje istraživačkih i razvojno tehnoloških programa u cilju obezbeđivanja njihove konzistentnosti za ciljevima dostizanja održive potrošnje.
  • Integracija vrednosti prirodnih resursa sa faktorima zaštite životne sredine u sistem nacionalnog budžeta.
  • Preduzimanje istraživanja i analiza za identifikaciju gde su to objektivne mere najefikasnije u promeni obrazaca potrošnje i proizvodnje.
  • Izučavanje odnosa demografskih dinamika i promene obrazaca potrošnje i proizvodnje (na primer (na primer veličinu domaćinstava).
  • Objašnjenje odnosa neodržive proizvodnje i potrošnje sa jedne strane i demograskih dinamika, uredbi, standarda i ekonomskih podrstreka u cilju posvajanja i kontrole prirodnih resursa sa druge strane.
  • Uspostavljanje široko zasnovanih radnih tela za uspostavljanje ciljeva za usavršavanje performansa životnih ciklusa pojedinih dobara i usluga.
  • Podrška udruženjima građana u njihovom uključivanjau u promociji održive proizvodnje i potrošnje.

Primena alata za promenu ponašanja: regulacione mere

  • Razvoj sveobuhvatne proizvodnih politika, i to kroz proširnje proizvođačkih odgovornosti da bi se usmerili ka recikliranju, ponovnoj upotrebi, postojanosti i efikasnosti proizvoda.
  • Izrada neobavezujućih sporazuma sa industrijskim sekotorom za ključna pitanja održive potrošnje i proizvodnje, i praćenje ovih dogovorenih ponašanja.
  • Istaživanje sprovođenja usvajanja ili proširivanja transparetnosti uticaja životnih ciklusa proizvoda na životnu sredinu.
  • Istraživanje područja za upotrebu politika nagrada za stimulaciju većeg izbora u prijateljski prema životnoj sredini nastrojenim dobrima i uslugama.
  • Razvoj strategija za razvijanje održivih zgrada i konstrukcionih praksi.
  • Preispitivanje postojećih uredbi i standrata koji mogu predstavljati smetnju održivoj potrošnji.
  • Osnaživanje razvoja tržišta sekend hand proizvoda.

Primena alata za promenu ponašanja: ekonomska podrška

  • Reforma fiskalne i politike cena za uključivanje troškova zaštite životne sredine tako da efikasna podrška bude data za održivi potrošnju i proizvodnju, i istovremeno efikasno ublažavanje mera.
  • Oporezivanje rada promeniti u oporezivanje upotrebe resusa i štete nanete životnoj sredini, motivišući veću efikasnost, smanjiti zagađenje, osnažiti tržište čistijih tehnologija i stvarati nova radna mesta.
  • Prekinuti sa subvenicijama koje podržavaju neodržive obrasce potrošnje i prozivodnje.
  • Preispitati programe kapitalnih investicija, posebno one za urbani razvoj, saobraćaj i energetsku infrastrukturu, putem primene strateške procene životne sredine u planovima, politikama i programima.
  • Izučavati načine na koje potrošačke i proizvođačke obavezujuće pravila mogu biti osnaživane da omogućuju bolji podsticaj održivoj potrošnji i proizvodnji.

Primena alata za promenu ponašanja: društveni instrumenti

  • Podržavati razvoj pravila ponašanja u cilju kontrole neadekvatne upotrebe životne sredine u reklamama.
  • Razvijati javne edukacione kampanje za podizanje svesti javnosti o uticaju razni životnih stilova na životnu sredinu, opcije za unapređenje i veću korist od održive potrošnje.
  • Podržavati i promovisati uspešne društvene inovacije za promociju održive potrošnje.
  • Obezbediti informacije i preporuke o uticaju kućnog budžeta na životnu sredinu i potrošakih obrazaca neophodnih za podršku održivih životnih stilova.
  • Pobribuniti se da transparentnost, pristup i kredibilitet programa eko-obeležavanja nediskriminišu strane proizvođače i istražiti mogućnosti uzajamnog prepoznavanja.
  • Razviti programe eko-obeležavanja u cilju promocije stalnog napredovanja performansi proizvoda.Podržavati rad udruženja potrošača i njihov rad na razvoju ekoloških testiranja proizvoda.

Monitoring, evaluacija i prispitivanje performansi

  • Razvijati uporedive indikatore i metodologije za merenje progresa ka održvoj potrošnji, uključujući efikasnost, efektivnost i uticaj preduzimanog merenja.
  • Ustanoviti siteme za regularna preispitivanja preduzimanih mera i dostignutog napretka, i uspostavljanje komunikacije sa CSD (Komisijom za održvi razvoj) za učešće i podršci procesa povremenog ili godišnjeg izveštavanja.

Duško Medić

Geotermalna revolucija Geotermalna revolucija(0)

Čista, obnovljiva, konstantna i dostupna širom sveta, geotermalna energija je već u upotrebi u velikom broju toplotnih i električnih centrala. Istraživači trenutno razvijaju nove tehnologije koje će omogućiti upotrebu geotermalne energije na širem geografskom području. Zajedno, obićićemo pilot centralu Soultz-sous-Forets u Alsace-reu (FR).
Na prvi pogled selo Soultz-sous-Forets nije ništa posebno. Smešteno duž Nemačko-Francuske granice, izgleda poput bilo kog drugog malog sela u Alsace-reu. Obojeno ruralnim mirom jedva uznemirenim obimom obruča susednog brda. U poslednje dve dekade, ambiciozni istraživački projekat rastao je na brdu. Cilj projekta? Da se uspostavi prva svetska geotermalna centrala, ili napredni geotermalni sistem (Enhanced Geotermal System, EGS). Osnova ovog revolucionog koncepta – osmišljenog u SAD tokom sedamdesetih – ekstrakcija je toplote zemlje na mestima na kojima nije bila iskorištavana u prošlosti.
Teško je zamislivo da Soultz projekat vode samo 15 stalnih angažovanih, i oni koji to nadgledaju, profesionalci raznih profila koji dolaze i odlaze: inžinjeri, geolozi, geofizičari, seizmolozi, operatori rovokopača, operatori kranova, elekto-inžinjeri i mnogi drugi. Aktivnosti ove matice, porasle su još više januara 2008. godine kada je otpočeo deo poslova na nadzemnim instalacijama neophodnim za pretvaranje toplote zemlje u električnu energiju. Sad je kraj maja 2008. godine. Projekat slavi kulminaciju dvadesetogodišnjeg frenetičnog istraživanja. Na kraju, ova pionirska geotermalna centrala – izgrađena i podržana od javno/privatnog evropskog partnerskog projekta – počela je da proizvodi električnu energiju. Ovo je stvarno prva svetska proizvodnje takve vrste.

Korist od malo znanog okruženja

Geotermalni koncept – da se iskoristi podzemna toplota nastala prevashodno od raspada radioaktivnih elemenata stena zemljine kore – nije ništa novo. Razvoj je otpočeo sa naftom krizom sedamedesetih prošlog veka. Iako velik broj geotermalnih postrojenja za dobijanje energije širom sveta već proizvodi električnu struju ili obskbljuje daljinske toplotne sisteme, Soultz sadrži fundamentalnu razliku koje ga razlikuje od drugih – podzemnu vodu. Postojeća tehnologija ograničena je na ispumpavanje konačne količine tople vode (obogaćene i drugim sadržajima) i njene direktne upotrebe za zagrevanje toplotnih sistema ili pokretanje turbina za proizvodnju električne energije. Orginalnost Soultz koncepta je činjenica da on ne zahteva lokalne hidrogeološke resurse. Ovde se površinska voda upumpava u dovoljno duboke prirodne kristalne stene koje omogućuju upotrebljivu, merljivu, količinu korisne toplote. U slučaju Rhine Graben – geološkog područja u kojem je pilot projekat Soultz uspostavljen – stene koje istraživači ispitivaju dvadeset godina su granitne.
Albert Genter iz Francuskog geološkog istraživačkog centra (Bureau de Recherches Geologiques et Minieres, BRGM) je strukturarni geolog. Iako je on projekt kordinator projekta Soultz od septembra 2007. godine, njegovo poznavanje ovog mesta datira od davno, njegova doktorska teza odnosila se na Soultz granit. „Terenski rad otpočeo je 1987. godine, kada je iskopan bunar GPK1 koji je omogućio uzimanje prvih uzoraka i determinaciju karakteristika strukture stene upotrebom različitih foto-akustičnih tehnika”, objašnjava on pokazajući na stari otvor koji se nalazi ispred kancelarija organizacije koja vodi projekat, European Economic Interest Grouping (EEIG) Exploatation Miniere de la Chaleur (Heat Mining).
„To nam je pružilo jasniju sliku o sadržaju zemlje ispod površine. Podaci sakupljeni tokom programa eksploatacije nafte jedva da su davali neke informacije o kristalnim stenama koja su se nalazale ispod sedimentacionog sloja – zbog toga što nisu bile pogodne za eksploataciju nafte nisu bile važne ni geolozima. Ali, sakupljeni podaci govorili su o nalazištu atipičnog gradijenta, gde temperatura raste sa dubinom stepenom većim od ma kog drugog područja.
„Američki istraživači koji su originalno osmislili EGS koncept proglasili su ovo nalazište Hot Dry Rock Geothermy. Međutim, Soultz eksperimenti pokazali su upravo da ovo nalazište granita uopšte nije suvo. Pronašli smo da ono sadrži prirodnu vodu, samo u malim količinama, ali dovoljno velikim da bi bila korištena u geotermalnoj elektrani. Tako da se ovaj deo u kom se nalazila voda upotrebio kao rezervoar iz kojeg je korištena voda ponovo ubrizgavana u sistem naprslina”.
Da li je činjenica što se centrala nalazi na takvim delovim sa vodom učinila projekat manje originalnim? „Ne, ni najmanje”, uveravao nas je Genter. „Mi smo jednostavno oportunisti. Iako je voda ispumpavana na mestu, ona je ponovo ubrizgavana u sistem naprslina koji praktično nije ni sadržao vodu na početku”.

Otvaranje stene

Eksploatorno istraživanje otkrilo je postojanje sistema naprslina dovoljno razvijenog da posluži kao geotermalni cirkulacioni sistem. Problem se nalazio u tome što voda nije mogla biti direktno ubrizgavana u stene, s obzirom da su naprsline granita bile zakrčene prirodnim nalazištima krečnjaka i drugog peska, glinom i nalazištima nemetala. Pre nego što je cirkulacioni test bio rađen u cilju potvrde izvodivosti sistema, pravo okruženje je trebalo da se stvori kako bi se omogućila eksploatacija.
„Koristili smo dve tehnike da uvećamo naprsline i da učinimo bušotine da služe povećanju povezanosti prirodnog sistema. Konvencionalna metoda – hidraulična stimulacija – sadržana je od ubrizgavanja hiljade kubnih metara sporo-tekuće vode u otvaranje stena. Loša strana hidraulične stimulacije je što ona izaziva mini zemljotrese. Dok je većina ovakvih potresa veoma niskog stepena, pojedini su toliki da se osećaju (otprilike 2 stepena Rihterove skale).” Takođe, hidraulična stimulacija je zahtevna za izvođenje. U 2006. godini, istraživači su radili na sličnom projektu u Bazelu u Švajcarskoj na kojem su uspeli da pokrenu zemljotres od 3,4 stepena Rihterove skale. „Sa naučnog stanovišta, takvi mikro-seizmički fenomeni su pozitivan znak, jer su dokaz efikasnosti stimulacije. Međutim, neki praktični problemi treba da budu rešeni. Jedan je da se mnoge naseobine (zgrade) nalaze u blizini, naravno koje moraju biti uzete u obzir. A drugi je, što hidraulička stimulacija nije uspela da proizvede traženi rezultat, s obzirom da povezanost bunara nije adekvatno unapređena. Odlučili smo se na hemijsku stimulaciju. Slabe kiseline su razblažene u vodi, potom ubrizgavane u podzemne slojeve kako bi rastvorile preostala hidrotermalna skladišta.”
Bingo, proradilo je! U 2006. godini cirkulacioni testovi su pokazali da je ova kombinacija hemijske i hidraulične stimulacije unapredila hidraulične performanse sistema na zadovoljavajući nivo. Soultz projekat dobio je jedra i konstrukcija centrale je otpočela.

Iznad i ispod površine

Na malom brdašcu, na otprilike kilometru od EEIG kancelarija, nalazi se hardver Soultz-a – mesto na kojem je energetska centralna podignuta. Hardver se sastoji od neizbežne zbrke cevi okružene krupnim strukturama: dva crvena levka, seperatori i ogromne zelene platforme, hladnjaka. „Separatori su izgrađeni da odvajaju vodu od pare. Pošto su nekoliko meseci bunari bili ostavljeni da se odmore, ispumpavana geotermalna voda još je sadžavala brojne komadiće stene tako da u takvom stanju nije mogla biti ponovo ubrizgavana u bunar za ubrizgavanje. Takva bi samo oštetila i zaglavila filtere i oštetila opremu energetske centrale.”
„Hladnjak se upotrebljava za pretvaranje izobutana u tečnu stanje – vrelinu prenosi fluid koji sa toplotom geotermalne vode, u razmenjivaču toplote, pokreće turbine centrale. S obzirom na nedostatak izvora hladne vode u blizini, odabir je bio na sistemu vazdušnog hlađenja opremljenog sa devet fenova.”
Niže od hladnjaka, ključni element centrale, turbina, pažljivo je izolovana unutar specijalnog kućišta. Turbina je uparena sa generatorom za proizvodnju električne struje, koji proizvodi i puni nacionalnu električnu mrežu. Sa strane nalazi se toplotni razmenjivač, komplikovan sistem cilindara i cevi u kojoj geotermalna voda i izobutan cirkulišu.
U centru ove nadzemne instalacije smešteno je srce centrale, geotermalna trojka: tri bušotine koje dopiru do 5000 metara u zemlju. Istovremeno, one su i najstariji strukture na kojima je sva pažnja istraživača bila usmerena sve dok kasnije nisu dodate nadzemne instalacije. GPK3 je bušotina za ubrizgavanje kroz koju se uvodi voda u bušotinu. Potom voda izlazi iz proizvodnih bušotina, GPK2 i GPK4, koje transportuju geotermalnu vodu u nadzemni instalaciju. Iako na nadzemnom delu rastojanje između ovih bušotina iznosi samo 6 metara, na dubini rastojanje između svake od ove tri bušotine je 650 metara. „Ovo omogućuje da voda cirkuliše kroz naprsline dovoljno dugo da bi se zagrejala. Na početku, planirali smo da se domognemo dubine na kojoj je temperatura od 200 stepeni celzijusa – do tačke ključanja danas najkorišćenije tečnosti koja prenosi toplotu. Međutim, kao rezultat gubljenja toplote za zagrevanje cevi, tečnost izvučena na površinu nije bila toplija od 170 do 180 stepeni celzijusa. Na sreću, postoji organski „parnjak” za prenos toplote – izobutan, koji ima nižu tačku ključanja. Dok smo bušili ove tri bušotine otkrili smo da geotermalni gradijent nije konstantan. Što duže smo bušili, manje jasno je temperatura rasla. Danas znamo da je optimalna dubina između 3000 i 3500 metara.”

Izazovi u budućnosti

Pored pominjane tri bušotine, još druge dve su izbušene u Saltz-u: prva, 3600 metara duboka, bušotina GPK1 korištena je za istraživanja i najvažnija je od svih, druga, 2200 metara duboka bušotina ESP1 dizajnirana je za monitoring osetljivih operacija centrale. Opremljena je sa beskonačnim brojem geotermanlnih i hidrauličnih senzora. „Od početka, ESP1 trebalo je da bude dovoljno duboko, međutim, kad je bušena, počela se širiti horizontalno tako da se moralo stati. Iako je ovo bilo razočarenje sa geotermalnog stanovišta, ispostavilo se da je ispalo srećno. Koristili smo ovu bušotinu za uzimanje uzoraka granita, od kojih smo dobili precizniju sliku o strukturi stene, njene prirode i okruženja. Uzorci sakupljeni iz drugih bušotina sadržavali su otpatke stena, što je značilo da možemo jedino da naslutimo orginalnu kompoziciju stene.
ESP1 nije bio jedini monitoring alat u Soultzu. Od ranih devedesetih, sistem bušotina za seizmenička posmatranja izgrađen je u blizini instalacije. Kao i ESP1, ove 1500 metara duboke bušotine zapravo su bivše naftna izvorišta prilagođena istraživanjima. “Podaci iz ovih seizmeničkih stanica su dodavani podacima francuske seizmološke nacionalne mreže (Reseau National de Surveillance Sismique, ReNaSS).”
Osvajanjem modernog i efektivnog sistema naprslina i kompletiranjem sistema prvi kilovati električne energije proizvedeni su u junu 2008. godine, što je učinilo Soultz projekat uspešnim u dostizanju osnovnih ciljeva. Izazovi budućnosti nisu manje značajni. “Čak i kad smo uspeli u velikom broju ubrizgavanja i kad smo ostvarili produkcioni ciklus, oni do sada nisu trajali duže od nekoliko meseci”, objašnjava Marion Schindler, geofizičarka Nemačkog saveznog instituta za geonauke i prirodne izvore (Bundesanstalt fur Geowissenschaften une Rohstoffe, BGR), odgovorna za prikupljanje i centralizaciju hidrauličnih i podataka o temperaturi. “U godinama koje dolaze, nameravamo da prikupimo velik broj podataka o seizmološkim pokretima, temperaturi, pritisku i kvalitetu geotermalne vode. Sve ovo treba da nam omogući da sagledamo ponašanje naprslina kroz duži vremenski period”, dodala je ona. “Vrlo je važno da imamo te podatke kako zbog geotermalnih energetskih centrala današnjice razvijenih širom sveta, tako i zbog onih koje će nastajati u budućnosti.”

Više o istraživanju možete naći na www.soultz.net

Izvor: research eu

Šta je „održiva zajednica“? Šta je „održiva zajednica“?(0)

Termin „održiva zajednica“ često je definisan jedinstveno za svaku zajednicu, na osnovu njihovih pojedinačnih interesa, potreba i kulture. Najveći broj definicija održive zajednice usresređuje se na dugoročno integrisani sistemski pristup, na zdrave zajednice, i pitanja kvaliteta života pri tome adresirajući ekonomska, društvena i pitanja životne sredine. Koncept prepoznaje da su pitanja ekonomije, društva i životne sredine istovremeno i nezavisna i međusobno povezana. Da bi istakli važnost razmatranja i usklađvanja ovih pitanja, mnogi koriste analogiju tronožne stolice. Same noge predstavljaju ekonomsku, društvenu i komponentu životne sredine a sedište stolice predstavlja samu održivost. Dovoljno je da jedna od ovih nogu nije zdrava, stolica se urušava i održivost ne može biti dostignuta.

Ekonomska pitanja uključuju dobre poslove, dobru zaradu, stabilan biznis, odgovarajući tehnološki razvoj, razvoj poslovanja, itd. Ukoliko zajednica nema jaku ekonomiju, sigurno je da ne može biti zdrava niti održiva na duži vremenski period.

Sa stanovišta životne sredine, zajednica može biti održiva jedino ukoliko ne degradira svoju životnu sredinu ili ne upotrebljava iskoristive resurse. Pitanja životne sredine uključuju i zaštitu ljudskog i zdravlja životne sredine; zdravlje ekosistema i staništa; smanjenje i/ili eliminaciju zagađenja vode, vazduha i zemljišta; obezbeđenje zelenih površina i parkova za divlje životinje, rekreaciju, i druge upotrebe; upravljanje ekosistemima; zaštitu biološke raznolikosti (biodiverziteta); itd.

Zajednica, takođe, mora imati u vidu i društvena pitanja. Ukoliko zajednica ima značajne društvene probleme, poput rasprostranjenog kriminala, ona ne može biti ni zdrava ni stabilna duži niz godina. Štaviše, takva zajednica najverovatnije neće biti u stanju da adresira druga važna pitanja zajednice, poput problema životne sredine, s obzirom da je prezauzeta svojim društvenim problemima. Društvena pitanja adresirana u stremljenjima ka održivosti zajednice uključuju obrazovanje, kriminal, ravnopravnost, posebne probleme zajednice, javne građevine, duhovnost, itd.

Šta je održivost? Šta je održivost?(0)

Nesporazumi postoje oko preciznog značenja termina „održivost“. Termin se upotrebljava u različitim kontekstima, uključujući razvoj, gradove, poljoprivredu, ekonomiju, tehnologiju, životnu sredinu, građevine, itd. Konfuzija oko značenja ovog termina rezultat je njegove upotrebe u različitim kontekstima u kojima se obično i različito definiše. Najčešća početna definicija ovog termina je u kontekstu razvoja. Održivi razvoj onako kako ga definiše Komisija Ujedinjenih nacija za životnu sredinu i razvoj (tzv. Bruntland komisija) u izveštaju iz 1987. godine podrazumeva razvoj koji potrebe sadašnjosti ne pretpostavlja mogućnosti sledećih generacija da zadovoljavaju svoje potrebe.

Takođe, „održivi razvoj“ u pojedinim slučajevima nosi i negativnu konotaciju s obzirom da je pre često korišćena i povezivana sa razvojem svih drugih država, pre nego SAD. Takođe, pojedini su mišljenja da upotreba reči „održivost“ prenaglašava pitanja ekonomije. Štaviše, termin „održivi razvoj“ ne neophodno prepoznaje važnost lokalnih zajednica. „Održivi razvoj“ obično se definiše tako različito iz razloga njegovog fokusa na smisao zajednica i njihovih važnosti. Gradovima širom SAD pre su uobičajeni termini „održivi gradovi“ ili „održive zajednice“. Od kada su ruralna područja, mali gradovi i predgrađa počela da primenju projekte održivosti termin „održive zajednice“ sve češće je u upotrebi.

Zašto je recikliranje važno? Zašto je recikliranje važno?(0)

Recikliranje donosi kako ekonomske dobiti tako i dobit u smanjenju zagađenja. Upotrebom reciklata štede se prirodni resursi i štedi energija. Reciklaža stvara manje zagađenja vazduha i vode nego primarna proizvodanja sirovina. Recikliranjem se štedi prostor za deponovanje, stvaraju se nova radna mesta u preduzećima koja se bave prikupljanjem, proizvodnjom i distribucijom sekundarnih sirovina, štede se novci i čuvaju biljna i životinjska staništa.

Nedavno je potvrđeno da je potrošnja energije za proizvodnju materijala iz sekundarnih sirovina nastalih procesom recikliranja znatno manja od one koja se koristi za dobijanje materijala iz ruda u primarnoj proizvodnji, tako se 95% potroši manje energije za proizvodnju aluminijuma, 80% za magnezijem i olovo, 75% za cink, a 70% za bakar. Metali se mogu više puta reciklirati, a da pritom zadrže sva svoja svojstva stoga se, s obzirom na čuvanje ruda ono smatra najvažnijom aktivnošću za održivu budućnost metalnih proizvoda.

Recikliranje smanjuje otpad na deponijama i tako smanjuje cenu odlaganja kao i potrebu krčenja novih zemljišta za nove deponije. Raspad otpada propraćen je proizvodnjom štetnih gasova i procednih voda na deponijama koje uzrokuju zagađenje vazduha i vode.

Recikliranje doprinosi smanjenju emisije gasova staklene bašte povezane sa eksploatacijom ruda i proizvodnjom materijala. Osim toga, recikliranje i kompostiranje smanjuje emisiju gasova staklene bašte koji bi nastala na deponijama prilikom ispuštanja metana CH4 i ostalih gasova staklene bašte. Na primer, u SAD povećanje recikliranja i kompostiranja sa približno 8 miliona metričkih tona, ili 8% u 1974. godini, na više od 53 miliona metričkih tona, ili 27% u 1997. godini izbegnuto je ispuštanje više od 3,2 miliona metričkih tona ekvivaletnog ugljenika MMTCE (jedinica za merenje gasova staklene bašte) godišnje. Ovi rezultati uključuju emisiju gasova staklene bašte iz sakupljanja materijala, separacije, tretmana (u slučaju kompostiranja) i prevoza do objekata prerade.

Reciklaža Reciklaža(0)

Recikliranje (recycle) uključuje obradu korištenih materijala (otpada) u nove proizvode kako bi se sprečilo rasipanje potencijalno korisnih materijala, smanjila potrošnja sirovina, smanjila upotreba energije, smanjilo zagađenje vazduha (iz procesa spaljivanja) i zagađenja voda (od deponovanja).

Recikliranje je ključna treća komponenta modernog upravljanja otpadima. Ona pored revitalizacije (reduce) i ponovnog korišćenja (reuse) čini osnovnu hijerahiju upravljanja otpadom tzv. 3R, hijerarhiju smanjanja količine otpada po redosledu važnosti. Iako je, u Evropskoj Uniji od 2008. godine, Okvirnom direktivom o otpadu (Directive 2008/98/EC on waste) hijerarhija otpada proširena na pet komponenata: revitalizaciju, ponovno korišćenje, reciklažu, oporavak (recovery) i zbrinjavanje (disposal), važno je napomenuti da je sam cilj hijerarhije otpada izvući najviše praktične koristi od proizvoda i ostvariti minimalizaciju otpada.

Recikližni materijali uključuju mnoge vrste stakla, papira, metala, plastike, tekstila, i elektronike. U strogom smislu, recikliranje materijala se preduzima kako bi se proizvela sirovina za proizvodnju. Međutim, to je često teško ili previše skupo, pa recikliranje mnogih proizvoda ili materijala uključuje i njihovo ponovno korišćenje u proizvodnji različitih drugih materijala ili proizvoda. Recikliranje se preduzima i zbog spašavanja određenih materijala iz složenih proizvoda, bilo zbog njihove vrednosti (npr. olovo iz akumulatora), ili zbog svoje opasne prirode (npr., uklanjanje žive).

Na pitanje da li je recikliranje ekonomski opravdano postaje različiti odgovori. Lokalne zajednice u razvijenijim državama vide budžetsku korist od sprovođenja programa reciklaže, uglavnom zbog smanjenja troškova deponovanja. Međutim postoje i procene poput one kada je danski Institut za procenu uticaju na životnu sredinu 2004. godine zaključio da je spaljivanje, ipak, najekonomičnija metoda za odlaganje ambalaže pića pa čak i onih napravljenih od aluminijuma [21].

Svakako, određeni uslovi moraju postojati kako bi reciklaža bila ekonomski isplativa i ekološki efikasnija. To uključuje odgovarajući izvor reciklata, sistem za izdvajanje reciklata iz otpada u blizini mesta sposobnog za preradu tog reciklata, te potencijal potražnje za reciklirane proizvode. Ova poslednja dva uslova se često previde, bez tehničko tehnološkog sistema reciklaže i potražnje na tržištu za sekundarnih sirovinama dobijenim reciklažom, recikliža je nepotpuna, i postaje zapravo samo “kolekcija”.

Trgovina materijalima nastalim reciklažom takođe je raznovrsna. Pojedine zemlje trguju sa neprerađenim reciklatima, i pored brige većine drugih zemalja da je krajnja sudbina tih reciklata nepoznata i da oni završavaju ne deponijama umesto da se prerađuju. Tako se tvrdi da u Sjedinjim Američkim Državama, od 50 do 80% računara namenjenih za reciklažu se zapravo ne reciklira. Dok je poznato da je Kina do sada ilegalno uvozila elektronski otpad, i kasnije ga rastavljala i reciklirala kako bi obezbedila monetarnu korist, ne vodeći računa o zdravlju radnika ili nastale štete po životnu sredinu. Iako je kineska vlada zabranila ove prakse, činjenica je da je njih teško iskoreniti.

Što se tiče cena reciklata značajno je napomenuti da su one u 2008. godini pale pre njihovog skoka u 2009. godini. Karton je prosečno plaćan oko 62 €/toni u periodu od 2004. do 2008, zatim mu je cena pala na 22€/toni, da bi dostigao cenu maja 2009. godine od 69 €/toni. Cena PET plastike je sa 182 €/toni, pala na 87 €/toni da bi dostigla 2009. godine cenu od 227 €/toni.

Održiva potrošnja i proizvodanja (OPP) Održiva potrošnja i proizvodanja (OPP)(0)

Održiva potrošnja i proizvodanja (OPP) holistički je sagledana perspektiva društva i ekonomija usklađena sa ciljevima održivosti. OPP možemo definisati kao: “proizvodnju i upotrebu dobara i usluga na način koji odgovara zadovoljenju osnovnih potreba i obezbeđenju boljeg kvaliteta života, minimizirajući upotrebu prirodnih resursa, toksičnih materijala i emisiju otpada i zagađivača tokom čitavog životnog ciklusa tako da se ne ugrozi zadovoljenje potreba budućih generacija”, Ministarstvo životne sredine Norveške, 1994. godine.

Termin održiva potrošnja i proizvodanja (OPP), prvi put upotrebljen u internacionalnoj Agendi 21 (na Samitu u Rio de Ženeiro, 1992.), za identifikaciju neodrživih obrazaca proizvodnje i potrošnje kao glavnih uzroka neprekinutog pogoršanja životne sredine u svetu.

Nakon toga, Samit u Johanesburgu 2002. godine pozvao je na planiran desetogodišnji razvoj programa u cilju podrške nacionalnih i regionalnih inicijativa kako bi se ubrazalo dostizanje održive potrošnje i proizvodnje.

U cilju razvoja programa zacrtanog u Johanesburgu, “Marakeš proces” je pokrenut na međunarodnom eksperstkom sastanku održanom u Marakešu, u Maroku, 2003. godine.

Sledeći sastanak eksperata sa ciljem koordinacije napora ka održivoj potrošnji i proizvodnji održan je u Kosta Rici 2005. godine, a kasnije u Stokholmu, 2007. godine.

Četvrti međunarodni ekspertski sastanak planirano je da se održi 2009. godine, međutim nakon dva odlaganja 2009. i 2010. godine, održan je u Panami, januara 2011. godine.

Svakako jedna od važnijih preporuka proisteklih iz pomenutih međunarodnih ali i održanih regionalnih sastanaka Marakeš procesa jeste razvoj nepropisanog uputstva za podršku implementacije nacionalnih OPP programa i akcionih planova koji možete pogledati ovde. Ovo upustvo razvilo je UNEP i ono obezbeđuje praktične korake za razvoj i monitoring nacionalnih OPP akcionih planova i indikatora kako bi se pratio progres prema OPP. Upustvo, takođe, istražuje mogućnosti uključivanja OPP-a u postojeće nacionalne politike poput strategije održivog razvoja i strategije smanjenje siromaštva. Ono ilustruje studije slučaja pojedinih razvijenih i zemalja u razvoju koje su već institucionalizovane nacionalne OPP programe.

 

Merne jedinice Merne jedinice(0)

U cilju da približno izračunamo proizvodnju i potrošnju u Republici Srbiji, emisiju CO2, resurse održivih izvora energije i druge važne podatke, koristili smo se metodologijom matematičara David MacKay-a u radu “Sustainable Energy – without the hot air” u kojem je on izračunao potrošnju i proizvodnju u Velikoj Britaniji.

Kao i u pomenutom radu za zajedničku jedinicu svih proračuna koristili smo kilovat-sat (KWh), jedinici koja nam je poznata sa računa za struju. U Velikoj Britaniji, 2000. godine, cena kilovata iznosila je 10 penija, dok je kod nas ona oko 5 dinara.

Kada se govori o snazi, tada je glavna jedinici u svim proračunima Kilovat-sat po danu (KWh/d).

Ponekad se upotrebljava jedinica vat (W). Tada podrazumevamo da je 40 W = 1KWh/d ili da je 1kW=1000 W = 24 kWh/d.

Da bi ovo bilo jasnije pogledajmo primer sijalice od 40 W. Ona ako je uključena čitav dan, koristi jedan kilovat-sat po danu (1 kWh/d).

Drugi primer, toster, kada se uključi počinje da troši snagu od 1 kilovata. On taj kilovat troši sve dok je uključen. Drugim rečima, toster (ukoliko je stalno uključen) troši kilovat-sat (kWh) energije po satu, tj. 24 kilovat-sat po danu (24 kWh/d).

Jedan kilovat-sat odgovara energiji od 3,6 miliona đula ili 3,6 MJ.

Snaga od jednog đula po sekundi naziva se jedan vat (W). Hiljadu đula po sekundi je jedan kilovat. Kada kažemo da toster troši 1kW to ne znači da on troši 1kW po sekundi.

Kada kažemo da nuklearka proizvodi jedan gigavat to znači da ona proizvodi milijardu vati, jedan milion kilovati, ili 1000 megavati. Tj. možemo reći da jedan gigavat troši milion tostera.

Nikad ne govorite “jedan kilovat po sekundi”, “jedan kilovat po satu” ili “jedan kilovat po danu”. Nijedna od ovih nije mera za snagu. A s obzirom da je potreba ljudi da govore “po sekundi” ili slično, kada govore o potrošnji svog tostera, navelo nas je da za jedinstvenu jedinicu svih računa na ovom sajtu koristimo “kilovat-sat po danu”.

Klimatske promene Klimatske promene(0)

Globalna klima se menja. Srednja godišnja temperatura – globalno i u Evropi – nastavlja da raste. Globalno ona je porasla za 0.74 oC u periodu od 1906. do 2005. godine. U Evropi srednja godišnja temperatura je za 1,4 oC veća od one u predinustrijskom periodu sa poslednjom najtoplijom dekadom u poslednjih 150 godina, i 1998. i 2006. najtoplijim godinama do tada (IPCC- Intergovernmental Panel on Climate Change, 2007). Tokom ovog veka globalna temperatura porašće za 1.8 – 4.0 oC. Najtopliji delovi Evrope, predviđa se, biće oni na istoku i jugu kontinenta.
Nivo mora je u porastu, a topljenje glečera se ubrzava. Globalni srednji nivo mora u porastu je za 1,7mm godišnje tokom XX veka, a predviđa se da će narasti od 0,18 m do 0,59 m u XXI veku (IPCC, 2007).
Već je uočen uticaj klimatskih promena na prirodne ekosisteme, biodiverzitet, ljudsko zdravlje i vodne resurse – poplave i suše, a projektovano je i njeogovo povećanje. Zemlje u razvoju najviše će osetiti štetu od klimatskih promena, s obzirom na nedostatak finansijskih i tehničkih kapaciteta da se prilagode, na primer, suši ili da umanje štetu od poplava.
Klimatske promene utiču na mnogo ekonomskih sektora uključujući šumarstvo, poljoprivredu, turizam i osiguravajuće kompanije. Poslednjih godina, na primer tokom leta 2005, obilne padavine si dovele do razarajučih poplava u istočnom delu Evope, naročito u Rumuniji, Bugarskoj, Mađarskoj i Makedoniji, stvarajući veliku štetu imovini, infrastrukturi i poljoprivredi. Ovakvi uzgredni događaji ne mogu se pripisati samo klimatskim promenama, već kao prikaz onoga šta može da postane učestalo ako se klimatske promene nastave. Ali nisu svi uticaji klimatskih promena negativni: na primer poljoprivredni sektor u pojedinim delovima može da ima koristi od porasta temperature.
Postoji povećana zabrinutost naučnika i političara da klimatske promene mogu biti brže i naglešenije nego što se to predstavilo u prethodnim projektima (npr. IPCC). Uz postepene promene, mogu se dogoditi i one ne linearne odn. ne predviđene promene. Iako ovakav scenario nije siguran, tamo gde bi se pojavile napravile bi ozbiljne posledice kao što je pomeranje klimatskog sistema jedne zemlje na drugu u relativno kratkom roku. Jedna takva promena mogla bi biti topljenje ogromnih ledenih površina na Grenlandu i zapadnom Antartiku, što bi oslobodilo dovoljno vode da se poveća nivo mora za 13 metara, i to je nešto što bi se moglo dogoditi tokom sledećih hiljadu godina.
Čak i ako je globalno zagrevanje u izvesnoj meri posledica prirodnih faktora, najnovija naučna istraživanja pokazuju da se emisije gasova u prethodnim decenijama mogu pripisati ljudskim aktivnostima(IPCC, 2007): ugljen dioksid (CO2) najviše doprinosi zagrevanju do 80% od ukupne emisije gasova. Značajna smanjenja emisije gasova su neophodne da bi se uticaj klimatskih promena držao na podnošljivom nivou.
Klimatske promene i njeni uticaji

Temperatura

Svetska temperatura se počela sistematski meriti početkom 19-og veka, i koristeći indirektne metode, svetske temperature su rekonstruisane u poslednjih 400 milenijuma. Postepene promene u globalnoj temperaturi daju indikaciju osetljivosti pojedinih oblastiv promenama klime (npr. IPCC, 2007: EEA, 2004, 2005).
Povećanje svetske temperature, naročito poslednjih decenija, je jedno od jasnih znakova da se klima menja. Svetska temperatura je sad veća za 0,8°C nego u pre-industrijsko vreme (CRU,2006;GISS/NASA,2006). U proseku, 2005. i 1998. godina su najtoplije zabaležene. Treba napomenuti da je 1998.god. bio snažan El Ninjo, koji reziltira dodatno zagrevanje, gde je 2005.god. bila približno topla ali bez ove pojave.
Ljudsko zdravlje
U većem delu sveta životni vek čoveka se povećava, još se i infatilna i dečija smrtnost smanjuje u većini razvijenih zemljama. Uprkos ovim pozitivnom trendu opadanja primećuje se povećanje u vektorskim (bolesti koje se prenopse preko insekata) i infektivnim bolestima kao što su dengi groznica, malarija, hantavirus i kolera. U dodatku, gradska populacija u večini zemalja u razvoju se povećava, tako da se očekuje povećanje od 50% do 2020.god. Ovakve promene će doneti korist samo ako su propraćene lakšim pristupom uslugama kao što su sanitacija i voda za piće; one takođe mogu dovesti do gradskih problema životne sredine uključujući zagađenje vazduha(olovo u vazduhu i sl.), lošu sanitaciju i loš kvalitet vode za piće, ako se ne poboljša pristup sanitetskim uslugama.

Poljoprivredna proizvodnja

Iako poljoprivreda na globalnom nivou može ostati ne promenjena u pogledu osnovne proizvodnje u uslovima promenjene klime – usled tehnološkog napretka i efikasnije poljoprivredne prakse stvoriće se veliki regionalni jaz; ove razlike će biti manje izražene u Evropi gde je poljoprivreda napredna.
Poljoprivredna proizvodnja može da se izrazi u kvantitetu i kvalitetu. Reakcije pojedinih biljaka na globalne promene će zavisiti od balansa kratkih ciklusa nastalih od povećanja temperature, skraćenog perioda za skupljanje letine, mogućno povećanje letine usled povećanja CO2 u vazduhu i ekonomičnijeg korišćenja vode usled povećanog isparavanja vodene pare iz biljaka. Ovaj balans bi mogao biti veoma subtilan u kontekstu visoko razvijene Evropske poljoprivrede.

Vreme
Sneg i led

Sneg i led i njegove potencijalne promene u toplijoj klimi će imati velik uticaj na Evropske reke i potoke. Planine- prvenstveno Alpi – su izvor većini Evropskih reka kao što su Rajna, Rona i Dunav su zavisne od sezonskog akumuliranja i topljenja snega, tokom leta i jeseni, i otopljene vode iz planinskih glečera. Promene u planinskim površinama pod ledom u Alpima i Finskoj imale bi značajne posledice za reke koje počinju u njima.

Contacts and information

„Centar za održive zajednice“, nevladina je organizacija sa sedištem u Novom Sadu čiji je cilj zaštita životna sredine, održivi razvoj, promocija održive proizvodnje i potrošnje, univerzalnih ljudskih prava, dobrobiti za životinje i prava potrošača.

Social networks

Most popular categories

Buy This Theme
© 2011 Gadgetine Wordpress theme by orange-themes.com All rights reserved.